Бели очњак

Џон Грифит (1876 – 1916) је био амерички писац познат као Џек Лондон (Jack London), један од најчитанијих у првој половини XX века. Рођен је као ванбрачни син самозваног „професора“, писца и астролога В. Х. Ченија, који га никада није признао. Написао око 50 приповедака и романа, најпознатији „Зов дивљине“ и „Бели очњак“ и аутобиографски роман Мартин Идн (1909). Говорио је o животу радничке класе, са изразито социјалистичком тенденцијом. Често је описивао људе са дна, потлачене и понижене и зато је назван „амерички Горки“.

Новела “Бели очњак” је штампана 1906.године. Догађаји из новеле дешавају се на територији Јукон у Канади у време Велике златне грознице крајем XIX века. Прича је о вуку који као штене губи мајку. Спашавају га индијанци који га називају Бели очњак. Али га други пси не прихватају због вучје крви. У суровој непријатељској средини, да би преживео, Бели очњак је постао у снажнији, бржи и издржљивији од осталих паса. У петој години живота, његов власник Сиви Дабар га продаје за пар боца вискија Смиту, организатору борби паса. У тим борбама Бели очњак је савладао више паса, вукова и једног риса, али постаје неповерљив према људима и дивље нарави. У борби са булдогом замало да буде угушен, али га спашава млади Видон
Скот, који је у Јукон дошао у потрази за златом. Скот успева да придобије његово поверење и љубав и постају нераздвојни. Када Скот одлучи да се врати у Калифорнију сам, Бели очњак га прати. Скот га води са собом кући у Санта Клару и ту Бели очњак живи на његовом имању. Када спашава Скотовог оца, жене на имању га називају Благословени вук …