Росић настоји да кроз једно екстатично сагледавање осветли и открије она неистражена подручја у делима уметника чија дела су га узбудила.

За њега уметничко дело вредно је само у оној мери у којој се он утапа у њему.

За Росића је свако уметничко дело чудо. Росић пише о уметности вођен дубоким поривом срца, али имајући изузетно прецизну дискурзивну реакцију и концентрисаност на дела уметника о којима пише.