Приче о усамљеницима

Иво Андрић (1892-1975), један од највећих српских писаца. Рођен у Доцу крај Травника, гимназију је завршио у Сарајеву, а словенске књижевности и историју студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторирао је историјске науке у Грацу. За време Првог светског рата хапшен и интерниран. Између два светска рата био у дипломатској служби. Живео у Београду где је и умро.Писац снажне имагинације и одличан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће и писао. Приповедање му се одликује префињеном психолошком анализом, понирањем у проблеме егзистенције, сугестивношћу израза и евокацијом минулих столећа – људи и догађаја. Писао је поезију, лирску прозу, приповетке, романе, критику, есеје, медитативну прозу, а и преводилачки рад му није био стран. Спада у ред наших најпревођенијих писаца. Добитник је Нобелове награде за књижевност и бројних других домаћих и међународних признања и одликовања. После пишчеве смрти основана је Задужбина Иво Андрић која стимулише наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање пишчевог дела. Објавио је романе: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија, Омер-паша Латас (недовршен); збирке приповедака: Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови, Деца, Кућа на осами; путописи и скице: Стазе, лица, предели; лирска проза и песме: Еx ponto, Немири, Лирика, Шта сањам и шта ми се догађа, медитативна проза: Знакови поред пута; Есеји, критике, чланци I и II, Свеске. Објављена су му издања бројних вишетомних Сабраних дела.

Приповетке књиге Приче о усамљеницима тематски су вазане за снажна, а често и болна осећања и стања усамљених јунака. У њима се преплићу усамљеност и самоћа. Усамљеност укључује изолованост и несигурност усамљеног јунака пред злом, а самоћа може да буде и добровољна. Приповетке показују да је Андрић мајстор у приказивању ликова усамњеника и њихових посебних емоционалних стања, осећања бескорисне беспомоћности и празнине услед издвојености, али и у одсуству повезаности са другим људима.