Кроз васиону и векове

Милутин Миланковић (1879 – 1958) је био српски математичар, астроном, климатолог, геофизичар, грађевински инжењер, доктор техничких наука, ванредни професор примењене математике од 1909. до 1920. (осим 1914 –1918) и редован професор небеске механике од 1920. до 1955. (осим 1941– 1945) на Универзитету у Београду, декан Филозофског факултета школске 1926/27, пионир у ракетном инжињерству, потпредседник САНУ у три мандата почев од 1948, директор Астрономске опсерваторије
у Београду од 1948. до 1951, члан и ре-оснивач Комисије 7 за небески механику Међународне астрономске уније од 1948. до 1953. и популаризатор науке. Миланковић је дао два фундаментална доприноса науци. Први допринос је „Канон осунчавања Земље“ који карактерише све планете
Сунчевог система. Други допринос је теоријско објашњење земљиних дуготрајних климатских промена узрокованих астрономским променама позиције Земље у односу на Сунце, данас познати као Миланковићеви циклуси. Ово објашњава појаву ледених доба током геолошке прошлости
земље, као и климатске промене на земљи које се могу очекивати у будућности. Он је основао планетарну климатологију израчунавањем температурних услова на врху земљине атмосфере као и температурне услове на планетама унутрашњег сунчевог система, Меркуру, Венери, Марсу и земљином природном сателиту, Месецу. Поред тога,  Миланковић, се сматра у геофизици за ко-аутора теорије тектонских плоча сасвојим радом „Померање земљиних полова ротације“.

Књига “Кроз васиону и векове”, представља жељу да развитак астрономије, велике људе који иза тог прегалаштва стоје и њихова открића, представи у виду својих личних доживљаја сакупљених у писмима. Оно што је желео је да великим тековинама на овај начин удахне живот и у томе је и успео…