Најлепше песме Војислав Илић

Војислав Илић (1862 –1894) је био српски песник. Рођен је у Београду као син песника Јована Илића, имао је још три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Био је болешљивог детињства и слабо је марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао укњижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника.Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885.године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Године 1887.ступио је у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892. намештен је за учитеља у српској школи у Турн Северину. Исте године постао је писар министарства унутрашњих дела, а 1893. вицеконзул у Приштини, по његовој жељи да иде на Косово. Међутим, његово слабо здравље га приморава да се врати у Београд где је ускоро и умро.Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892) којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

Књига Најлепше песме Војислава Илића представља избор највреднијих песникових песама. Песме
су биране из Сабраних дела Војислава Илића (Београд, Просвета, 1961) које је приоредио Милорад Павић. Песме су распоређене у седам тематских кругова. У првом кругу дате су описне песме. Други круг чине интимистичке и елегичне песме; трећи песме са класичном тематиком (инспирисане античком и словенском митологијом) и представљају обнову класицистичког певања; четврти родољубиве песме; пети сатирично-критички (ангажована и критички интонирана поезија како према романтизму: „Један монолог младог Слепчевића“ ако и према реализму: „Реалиста“); шести баладично-езотеричне и седми симболистичко-модернистичке песме у којима песник антиципира формализам и естетизам симболизма.