Прича о везировом слону

Иво Андрић (1892-1975), један од највећих српских писаца. Рођен у Доцу крај Травника, гимназију је завршио у Сарајеву, а словенске књижевности и историју студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторирао је историјске науке у Грацу. За време Првог светског рата хапшен и интерниран. Између два светска рата био у дипломатској служби. Живео у Београду где је и умро.Писац снажне имагинације и одличан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће и писао. Приповедање му се одликује префињеном психолошком анализом, понирањем у проблеме егзистенције, сугестивношћу израза и евокацијом минулих столећа – људи и догађаја. Писао је поезију, лирску прозу, приповетке, романе, критику, есеје, медитативну прозу, а и преводилачки рад му није био стран. Спада у ред наших
најпревођенијих писаца. Добитник је Нобелове награде за књижевност и бројних других домаћих и међународних признања и одликовања. После пишчеве смрти основана је Задужбина Иво Андрић која стимулише наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање пишчевог дела. Објавио је романе: На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија, Омер-паша Латас (недовршен); збирке приповедака: Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови, Деца, Кућа на осами; путописи и скице: Стазе, лица, предели; лирска проза и песме: Еx ponto, Немири, Лирика, Шта сањам и шта ми се догађа, медитативна проза: Знакови поред пута; Есеји, критике, чланци I и II, Свеске. Објављена су му издања бројних вишетомних Сабраних дела.

Прича о везировом слону је везана за Босну с почетка 19. века и Травник, у који стиже нови везир да уведе ред у Босни. Ово је прича о моћи и немоћи. На једној страни је турски моћник, на другој житељи касабе и њихова немоћ да се супротставе злу. Наспрам устаљеног реда живота у касаби, стоји нарушавање тога реда, оличено у слону кога за везира допреме у Травник. Немоћни Травничани мржњу усмеравају према слону, немоћни да се супротставе злу и насиљу. „Тешки су зли господари“ , каже се у приповеци, „али су још теже њихове насилне и дрске слуге и чанколизи“. И још једна сентенца у приповеци упућује на главну поруку овог ремек-дела Андрићеве приповедачке уметности: „А кад се насиље покаже као немоћно и неспособно да реши постављени задатак, оно се окреће против насилника“. То се десило и са травничким везиром.