Знакови поред пута

Иво Андрић (1892-1975), један од највећих српских писаца. Рођен у Доцу крај Травника, гимназију је завршио у Сарајеву, а словенске књижевности и историју студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторирао је историјске науке у Грацу. За време Првог светског рата хапшен и интерниран. Између два светска рата био у дипломатској служби. Живео у Београду где је и умро.Писац снажне имагинације и одличан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће и писао. Приповедање му се одликује префињеном психолошком анализом, понирањем у проблеме егзистенције, сугестивношћу израза и евокацијом минулих
столећа – људи и догађаја. Користећи историјску грађу, документа, народна предања, легенде, маштовито и непоновљиво је остварио изузетно уметничко дело.Писао је поезију, лирску прозу, приповетке, романе, критику, есеје, медитативну прозу, а и преводилачки рад му није био стран. Спада у ред наших најпревођенијих писаца. Добитник је Нобелове награде за књижевност и бројних других домаћих и међународних признања и одликовања. После пишчеве смрти основана је Задужбина Иво Андрић која стимулише наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање пишчевог дела. Објавио је романе:На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија, Омер-паша Латас (недовршен); збирке приповедака: Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови, Деца, Кућа на осами; путописи и скице: Стазе, лица, предели; лирска проза и песме: Еx ponto, Немири, Лирика, Шта
сањам и шта ми се догађа, медитативна проза: Знакови поред пута; Есеји, критике, чланци I и II, Свеске. Објављена су му издања бројних вишетомних Сабраних дела.