Вечити младожења

Јаков Игњатовић (1822 — 1889) је био познати српски романописац и прозни писац из 19. века. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију у Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је
због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио
права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд. У Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Појављује се после
три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба.

Вечити младожења је роман кроз који Јаков Игњатовић даје приказ живота и међуљудских односа у Сентандреји. Старије генерације, којима је на уму само профит, али не на безочан начин. Они су према својима ближњима, озбиљни и строги, у кући су гостољубиви, а изван куће одважни и предузетни.
Иако су желели да у свему буду виђени, у томе није било, нити је смело бити расипништва. Кроз роман, Јаковљевић је заправо приказао однос између старе и нове генерације, пружајући јасну слику зашто су старе генерације успевале у животу и биле задовољне и срећне, а с друге стране, зашто је млади свет пропадао. Он са симпатијама гледа на старо, али се не подсмева новом. Одовор би био у следећем: стари свет је стицао и имао храброст да се ухвати у коштац са свим проблемима. У томе је био рационалан, док млађи свет не надграђује стечено, већ стално распродају, уштеђено расипају и немоћни су да себи одреде смер и нађу прави циљ живота. Тако се и Шамики баш пред смрт истрошило имање. И никад се није женио. Његове питомице су му на плочу покрај његовог имена
урезале : “Вечити младожења”.