Хајдук Станко

Јанко Веселиновић  (1862-1905), Био је најбољи ученик Шабачке гимназије (1878). Потом је уписао богословију, коју није завршио, а затим учитељску школу коју такође није завршио. За тадашње време и то је било довољно да буде са непуних 18  година учитељ у Свилеуви. У Свилеуви је упознао своју будућу супругу Јованку Јоку Јовановић са којом се и венчао 1881. Године 1884. је распоређен у село Костур код Пирота. Одбио је  изразивши жељу да  у  Бечу заврши телеграфски курс. Због болести се вратио у Србију где је наставио курс, проводећи време по кафанама тако да курс није завршио. Због критика власти, био је више пута у затвору. Неуредан живот је оставио трагове, па је оболео од туберкулозе, од kоје је и умро.

Хајдук Станко, понос и дика Црне Баре, био је човек у коме су се преплитала разна осећања. С једне стране, био је нежан и пажљив човек, пун љубави према својој Јелици, а с друге, суров осветник, пун мржње према непријатељима и жељан турске крви. Тежак живот под турским зулумом, лицемерје и издаја пријатеља, учинили су Станка таквим. Станко је био нежан, добар, васпитан и вредан.Умео је да разуме
и опрости, а Лазара је сматрао својим братом. Међутим, десило се да су се обојица заљубили
у исту девојку – Јелицу. Уз то још и оптужен за крађу, Станко постаје бесан див који се заклиње на освету. Због све неправде коју су му нанели, осећао је мржњу према Маринку и Крушки, а Турке је сматрао главним кривцем за сву невољу. И зато их је убијао пушком, јатаганом, секиром, голим рукама… А ни свог пријатеља Лазара не би поштедео јер је и према њему осећао мржњу због издаје. Једина светлост у мраку Станкове душе била је љубав према Јелици. Његова је љубав била толика да је очекивао да ће после свадбе, смирити његов гнев и мржњу. Али, тежак живот народа под турским зулумом и сан за слободом му нису дали мира. Поново одлази у рат (Први српски устанак), али овај пут не због мржње и освете, већ због родољубља и жеље за одбраном отаџбине и да би одбранио своју жену и децу, па и децу својих палих другова…