Антигона

Софокле (Σοφοκλης) (495. године п. н. е. –  406. године п. н. е.), један од најзначајнијих представника
хеленске трагедије, поред Есхила и Еурипида. Написао је сто двадесет три трагедије. Две трећине његових дела награђено је првом наградом. Биографске скице о њему, доказују да је био омиљен међу суграђанима, из угледне породице, леп, патриота и побожан. Обављао је више државних функција у Атини, а једном је био стратег заједно са Периклом. Изгледа да је први увео обичај писања самосталних трагедија уместо рганских триологија.

Антигона је према грчкој митологија била кћерка тебанског краља Едипа коју је он добио са својом мајком Јокастом. Мит који је Софокле (496. п. н. е.—406. п. н. е.) драматизовао у „Антигони“ припада кругу тебанских легенди. После одласка Едипа из Тебе, његови синови близанци Полиник и Етеокле, изабрани су за Тебанске владаре и требало је  наизменично да владају по годину дана. Међутим, Етеокле одбија да преда власт, а  Полиник сакупља војску и напада Тебу. Да би спречили крвопролиће, Полиник изазива Етеокла да у двобоју реше спор. Међутим у том двобоју обојица гину. Власт преузима Креонт, њихов ујак који одбија нападаче од Тебе. Теба је одбрањена, а Креонт издаје заповест да се мртви нападачи, а тиме и Полиник несмеју покопати Породица преминулог има, међутим, обавезу према њему: мртви морају да буду   храњени, макар симболично, како то Антигона и чини, покривањем тела танким слојем земље. Извршавајући обавезу према боговима којима припада душа погинулог, она крши Креонтову заповест и зато бива кажњена…