Пут Алије Ђерзелеза

Иво Андрић (1892-1975), један од највећих српских писаца. Рођен у Доцу крај Травника, гимназију је завршио у Сарајеву, а словенске књижевности и историју студирао у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторирао је историјске науке у Грацу. За време Првог светског рата хапшен и интерниран. Између два светска рата био у дипломатској служби. Живео у Београду где је и умро.Писац снажне имагинације и одличан познавалац историјских прилика старе Босне, о којој је најчешће и писао. Приповедање му се одликује префињеном психолошком анализом, понирањем у проблеме егзистенције, сугестивношћу израза и евокацијом минулих столећа – људи и догађаја. Писао је поезију, лирску прозу, приповетке, романе, критику, есеје, медитативну прозу, а и преводилачки рад му није био стран. Спада у ред наших најпревођенијих писаца. Добитник је Нобелове награде за књижевност и бројних других домаћих и међународних признања и одликовања. После пишчеве смрти основана је Задужбина Иво Андрић која стимулише наше књижевно и културно стваралаштво, као и проучавање пишчевог дела. Објавио је романе:На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица, Проклета авлија, Омер-паша Латас (недовршен); збирке приповедака: Немирна година, Жеђ, Јелена, жена које нема, Знакови, Деца, Кућа на осами; путописи и скице: Стазе, лица, предели; лирска проза и песме: Еx ponto, Немири, Лирика, Шта
сањам и шта ми се догађа, медитативна проза: Знакови поред пута; Есеји, критике, чланци I и II, Свеске. Објављена су му издања бројних вишетомних Сабраних дела.

Приповетка Пут Алије Ђерзелеза је најава приповедача Босне, њених нагона страсти, карактера; њених делија, „које“ , према Исидори Секулић „нису знале за дан и ноћ, за стид и страх, за свога и ближњега, за закон и отаџбину, које је сама смрт морала да вреба и као гром изненада да погађа…“ „Приповетка је компонована на начин који се може назавати савршеним. У три момента казна је цела, али тако да
ниједан од њих није развијен на штету другога, и да нигде нема прескакања, заобилажења или враћања на раније речено. Исто тако, целина не пати од епизода, као што ни епизоде нису изгубљене у целини. У том погледу ова приповетка Иве Андрића представља једно мало ремек-дело…“