Глава шећера

Милован Глишић (1847 – 1908)  је основну школу завршио у Ваљеву. Са 17 година је уписао Београдску нижу „теразијску“ гимназију. Кад је прекинуо школовање, постављен је за коректора Државне штампарије. Глишић је радио разне послове које је могао да нађе. Иако му је ово одузимало пуно времена, ипак је био добар ђак. Показивао је интересовање не само за школске предмете; пуно је читао и учио је руски, француски и немачки. Био је у два маха уредник званичних „Српских новина“, дуго време драматург Народног позоришта и крајем живота помоћник управника Народне библиотеке. Био је ожењен једном од пет ћерки богатог београдског трговца Николе Стефановића, од осталих једна је била удата за Јована Авакумовића, друга за генерала Мостића, трећа Лепосава за Димитрија Новаковића, а четврта у
Египат. Брак је разведен, после тога је живео у соби хотела „Национал“ испод Калемегдана. Његова сестра Станка Глишић је била професор и преводилац са француског и руског, написала је „Моје успомене“ 1933. године.

Глава шећера је приповетка Милована Глишића која је постала класично приповедно штиво у српској књижевности. Мотив подвале, карактеристичан за овог писца, и у „Глави шећера“ је и те како присутан. Приповетка је први пут објављена у наставцима у часопису „Отаџбина“, 1875. године. „Глава шећера“ је приповетка чија је радња једноставна и тече праволинијски. Третира друштвени проблем – корупцију. Описан је процес раслојавања на српском селу у току друге половине деветнаестог века, до којег долази са продором робно-новчане привреде на село. У новим условима српски сељаци се не сналазе, већ пропадају под теретом  дугова, а корист од тога имају зеленаши и корумпирани представници власти. Радан Радановић је представник сеоских људи у Србији. Од њега је капетан тражио да му купи главу шећера. Зла коб га прати током целе приповетке. Његову судбину одређују капетан Максим Сармашевић и зеленаш Давид Узловић, и на њу утичу неплаћени дугови, окрњена глава шећера,  поседовање ливаде која се допала капетану.