Тврдица

Молијер (пуно име: Жан Батист Поклен, 1622—1673, Париз) је чувени француски глумац, писац комедија и директор позоришта из епохе класицизма. После младости проведене у Паризу, Молијер дуго борави у јужној и западној Француској. Тамо се развија његов комични геније. Повратак у Париз 1658. је био само у први мах скроман. Већ следеће године велики успех и почетак славе доносе му „смешне прециозе“, први значајнији комад, јер је до тада писао само неколико лакрдија без веће важности. После овог тријумфа почиње у ствари стваралачки период у Молијеревом животу и постаје дворски комедиограф.

Маштовито осмишљен заплет, испреплетани ликови и осећања, мистерија и шарм старине остављају читаоца без даха док покушава да открије расплет. Оно што је засмејавало и очаравало масе у седамнаестом вијеку, још увек је актуелно. Љубав, једина тема која никада не мења облик, која не стари и не умире, била је честа инспирација и Молијеру. Због љубави два човека више нису отац и син, него сурови ривали у борби за девојчину наклоност. У причама и позоришним комадима тога доба, позитивни женски ликови су, обавезно, лепе, чедне, смерне и пожртвоване дјевојке, попут Молијеревих Елизе и Марјане. На њиховом путу ка срећи, по правилу стоји или сиромаштво (Маријана), или строг и неправедан отац (Харпагон – Елизин отац). Мушки ликови су као по правилу младићи витешког понашања спремни на све да добију даму коју желе. Такве улоге Молијер је доделио Валеру и Клеанту. Поред читаве галерије ликова, који су ту да учине представу, што стварнијом, заслужену пажњу посвећујемо Фросини, сплеткашици и проводаџики доброга срца, која на крају помаже младима да остваре своју љубав. Молијер се побринуо и за ужасну трагедију (бродолом), која је раставила породицу. Стари Анселмо, отац младог Валера који је заљубљен у Елизу, треба дотичном да се ожени. За то је, наравно, заслужан стари тврдица Харпагон, коме „без мираза“ замењује (адекватно) и ћеркину срећу, иљубав, и огромну разлику у годинама…