Благо цара Радована

Јован Дучић (1871 – 1943) је био српски песник, писац и дипломата. Рођен је у Требињу где је завршио и основну школу. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву и Сомбору где матурира 1893.године. Учитељевао је кратко време по разним местима. Од 1907. године бави се дипломатијом до распада Краљевине Југославије, 1941. године када одлази у Геру – Индијана у САД. Умро је 7. априла 1943. године у Гери.

Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. год. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози:  Благо цара Радована, песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније, као и литерарне есеје и студије о писцима. Водио је организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада. „Благо цара Радована“ је збир људских искустава и мисли на теме као што су срећа, љубав, жена, пријатељство, младост и старост, о песнику, о херојима, о пророцима, о краљевима. Дучић поред својих искустава износи и мишљења и историјске чињенице и прави осврт на филозофију античког доба када објашњава појаве које вуку корене још из тог доба. Књига је намењена свим генерацијама.