Проклета авлија

Иво Андрић (1892 – 1975) био је српски књижевник и дипломата Краљевине Југославије. Рођен је у
Долцу поред Травника.  Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. У Сарајеву је матурирао у Великој гимназији, а словенску књижевност и историју студирао је у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. У књижевни свет ушао је песмама „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ 1911. године. Добио је Нобелову награду за књижевност 1961. године.

Кратки роман Проклета авлија, чије писање је Андрић започео између два светска рата, а довршио га и објавио 1954. године, сматра се пишчевим ремек – делом. Компонован је наративним поступком „упричавања приче“ ( прстенаста, оквирна структура). Има више приповедача који један од другога преузимају казивачку позицију. Приповедањње у овом роману може се представити и сликом концентричних кругова који се скупљају до самог језгра приче. До централне, историјске приче из XI века о трагичној судбини Џем-султана, Андрић нас доводи посредно. О Џем-султану говори млади полу-Турчин Ћамил, који у њему види свог судбинског сродника и претечу. О Ћамилу приповеда престрављени Јеврејин Хаим, а сви они су само успомена фра-Петра на дане проведене у стамболском затвору, „проклетој авлији“. Tу успомену, опет, грли лук сећања безименог младића (писца?), који, гледајући у зимски дан на фра-Петров гроб, враћа у себи цео ток приче. Сви протагонисти Проклете авлије, ма колико различити, чувају у себи искуство сужња, па  свет, макар и несвесно, осећају као ограничен, тескобан простор. Као да је само постојање тамновање. (Наслов романа симболички је кључ читања.) Ускомешаност затвора у који се слива зли талог империје која је прешла свој врхунац, али где, игром случаја, залутају и људи који су само друкчији од осталих, постаје нека врста замене за свет: он траје у времену и не обазире се на појединачне људске судбине које га творе. „Сви су споредни и неважни“ записује Андрић. „Авлија живи  сама за себе, са стотину промена, и увек иста.“