Зона Замфирова

Стеван Сремац (1855 – 1906), рођен је у Сенти, у Бачкој, у занатлијској породици. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац  учествовао је у ратовима 1876. и 1877-1878. године.

Дело Зона Замфирова, по писцу је приповетка, али по форми и разгранатој слици живота и људи у њему – роман. Ниш, о коме пише Стеван Сремац је још онај стари Ниш, сав од калдрме и увијених сокака, зидова, од капија и башти у којима расту дафине и висока сеновита стабла, у првом реду дуд. Ниш од малих дућана и ћепенака, кафана и мераклија који уз пиће и приче проводе време; град старих, озбиљних богатих чорбаџија, ситних занатлија и неких нових људи, тек пристиглих са других страна. Реч је о Нишу тек ослобођеном од Турака, због чега у њему такво шаренило у коме се препознаје оно „старо турско “ и „ново српско“, односно патријархални морал старих и схватања неког младог и новог света. Стевану Сремцу, добром посматрачу, није промакло ни једно ни друго. У основи приповетке је љубав два света, Мане кујунџија сиромашан али вредан, припада једном новом свету тек долазећем, а Зоне је ћерка чорбаџије и не доликује јој да буде еснафска жена. Уз много занимљивих заплета, описа чаршијског менталитета и радњи увијених у Сремчев хумор, прича се завршава у срећи и весељу.